7. јун 2022.

 

Књижевник Драган М. Милошевић одржао је предавање у нашем парохијском дому са темом „30 српских ‘зашто’“. Публицистиком се бави од 2014. године.  Дипломирао је на Природно- математичком факултету (физичка хемија) у Београду, где је и рођен. Мастер студије је завршио на Економском факултету, а специјализирао вештачки утицај на време и физику облака на Јута Универзитету у Солт Лејк Ситију, САД, где је био асистент у истраживачко-оперативним пословима јапанског професора физике облака, др Норихика Фукуте. Радио је у Хидрометеоролошком Заводу Србије на развојним и оперативним пословима из области вештачког утицаја на време и заштите животне средине, аутор је или коаутор више пројеката у области хидрометеорологије, енергетике, рударства, саобраћаја и заштите животне средине, био је приватни предузетник, а обављао је и низ значајних функција у Београду.

До сада је објавио четири књиге: Народни будилник, Београд 2014; Хероине Србије – Вековник,  Карић фондација, Београд 2017; Споменар вечним српским пријатељима, Карић фондација, Београд 2018 и  30 српских „зашто“, „Поета“, Београд 2021. Његове књиге се баве темама које су свејеврсни табу, наметнут званичним или прећутним забранама ове или оне власти или је, пак, у питању наше кратко памћење и често незахвалност према онима који су се жртвовали за ову земљу или су пронели њено име и славу широм планете.

Модератор осмог по реду предавања био је настојатељ храма, протојереј-ставрофор Часлав Маринковић, који се захвалио уваженом предавачу и присутнима, а потом је дао реч г. Милошевићу.

У уводном делу предавања, г. Милошевић је нагласио да ова књига за тему има заборав, који представља највећи национални грех, зато што смо се током историје огрешили о многе велике људе из наше историје, врло често због  разних предрасуда.

Срби су, као народ, небројено пута показали колико држе и колико не држе до своје историје, својих предака и свих оних жртава које су они поднели за све што су Срби и Србија данас.

Сви народи, неки мање, неки више, током свог историјског постојања имали су периоде када је феномен заборава био израженији, понекад и доминирајући, што је зависило од различитих фактора,  али су снага и величина било ког народа великим делом исказивани и потврђивани кроз ефикасност и степен каснијег дешифровања тог заборава, кроз верификовање историјских чињеница и кроз стварање услова за доминацију културе сећања и захвалности. Једно је сигурно: српски народ је један од најстаријих европских народа, са ретко богатом културном и стваралачком баштином, као и да је дао немерљив допринос утемељењу, одбрани и прогресу европских цивилизационих вредности, због чега се он извесно може карактерисати и великим народом. На другој страни, на нашој образовно-васпитној, информативној и јавној сцени, деценијама уназад скривани су или кривотворени трагови о најсветлијим страницама националне и државне историје, тако да кад се упореди наше свеукупно национално-историјско богатство са оним шта је презентирано генерацијама Срба кроз школске уџбенике и расположиве јавне публикације, тако учињени злочин према истини засигурно нас сврстава међу оне народе код којих је нажалост, „култура“ заборава и незахвалности још доминирајућа.

Култура сећања је основа идентитета сваке нације, па би тако требало да буде и код нас. Она је и најмоћније оруђе у сазнавању истине о настајању, постојању и развоју нације у простору и времену. Зато је њено подстицање, неговање и вредновање прворазредни национални задатак. Стога је у креирању и реализацији тако важног задатка најважнија улога и одговорност државе, њеног школско-образовног система и одговарајућих институција система. Напросто је несхватљива равнодушност и неодговорност не само ресорних државних органа, већ и друштва у целини према наставним програмима и садржајима ђачких уџбеника и часова наставе по којима се образују и васпитавају генерације наше деце. Све је очигледније да постоји дугорочно и перфидно осмишљена намера да се и кроз ђачке уџбенике, уместо поштовања и неговања националних вредности и богате културне баштине, чини управо супротно; најмлађима се настоји погасити љубав према отаџбини. Садржаји који би требало да развијају припадност и љубав према породици, свом народу, завичају и Србији, све су ређи, а све више је текстова који на ученике делују збуњујуће, чиме им се онемогућује сазнање ко су они, чији су и одакле су. На делу је систематско елиминисање српске традиције, културе и обичаја; омаловажавају се и елиминишу српски великани, њихова дела и поруке; косовски завет и вишевековни митови покушавају се представити као лажи, све са циљем потирања и онемогућавања сазнања најмлађих о сопственој националној историји. Није претерано рећи да је то најподмуклији, али и најлакши начин уништења једног народа, јер се тако спроводи убијање духовног и културног бића оних који треба да буду будућност тог народа.

Шокантна је чињеница да у данашњем школско-образовом систему Србије, готово да нема простора, ни у ђачким уџбеницима ни у часовима наставе, за три наша генијална научника, Николу Теслу, Михаила Пупина и Милутина Миланковића. Тројица наших највећих научника и великих родољуба, који су својим научним делима и открићима немерљиво допринели унапређењу светске цивилизације, помињу се, и то заједно, само кроз један час наставе у основним, и један час наставе у средњим школама.

Европски гласноговорници једно време с нескривеном злурадошћу су  упозоравали наше званичнике да Србија мора радити на промени свести свог становништва.

У том дугогодишњем „културном рату” који Запад води против нас, систематски  настоји да поништи све наше предности у односу на околне народе које је уз помоћ Броза исти Запад и промовисао и подржавао. Док год буду у нама Свети Сава и Јелена Анжујска, кнез Лазар и Обилић, деспот Стефан и деспот Ђурађ, Доситеј и Вук, Свети Василије и Њагош, Карађорђе и хајдук Вељко, Светозар Милетић и Јаша Томић, кнез Михаило, краљ Петар и Витешки краљ Александар, Руђер, Тесла, Пупин и Миланковић, Андрић, Дучић,Меша и Црњански, Ђоковић, браћа Грбић, Тијана Бошковић, Јокић и Филип Филиповић… које они немају, ми ћемо остати надмоћни, неупросечени и неосвојиви за тај неоколонијални Запад.

Своје излагање уважени предавач завршио је са речима да, неговање културе сећања и захвалности није само одговорност државе. Свака породица и сваки појединац, уколико има свест о припадности свом народу и држави, може играти важну улогу у унапређењу те, врло важне идентитетске националне врлине. Данас су српске породице, додуше махом оптерећене решавањем основних егзистенцијалних проблема, али за посвећење васпитању и образовању своје деце увек се може и треба резервисати адекватно време.

По свршетку предавања прота Часлав се захвалио предавачу и присутнима.

 

 

УРЕДНИШТВО