У четвртак, 5. септембра 2019. г. у 18 часова, у крипти храма Св. Марка у Београду, у организацији Удружења „Милош Милојевић“ из Црне Баре и „Пријатељи српске културе“ из Београда, представљена је књига српског националног радника, књижевника и историчара Милоша С. Милојевића „Наши манастири и калуђерство“.
Милош С. Милојевић рођен је 16/29. октобра 1840. године у селу Црна Бара у свештеничкој породици. Основну школу завршио је у селу Глоговцу, а гимназију у Београду. Изучавао је право на Београдском лицеју, а потом је као државни питомац наставио школовање у Кијеву и Москви, где је студирао Филологију словенских живих и изумрлих племена с политичком историјом и књижевношћу. Године 1870. постаје професор гимназије у Београду, а од 1873. до 1876. године био је управник и професор тада чувеног Другог одељења Богословије у Београду.
Активни је учесник у Српско-турским ратовима 1876-1878. године, где је основао и повео у рат добровољачке јединице састављене од људи из Кнежевине Србије, Старе Србије, Македоније и Босне и Херцеговине. У редовима његових добровољаца било је и 30 питомаца чувеног Милојевићевог Другог одељења Богословије из Београда, које је и формирано да би уз редовно образовање, код тамошњих питомаца развијало родољубље.
Био је професор и директор гимназије у Лесковцу у периоду од 1881. до 1890. године, када је постављен за управника Светосавске вечерње богословско-учитељске школе. Учествовао је и у Српско-бугарском рату 1885-1886. године. Такође, био је члан Српског ученог друштва и почасни члан Српске Краљевске академије и резервни потпуковник српске војске. Пензионисан је 1893. године.
Милош С. Милојевић одликован је следећим ореднима: Таковским крстом V, IV, III, II, и I степена; Златном медаљом за храброст; Сребрном медаљом за храброст; Златном медаљом за ревносну службу 18. априла/1. маја 1878. године; Краљевским орденом „Светог Саве“; Споменицом рата 1876 и 1877-1878; Медаљом црвеног крста; Краљевским орденом „Белог орла“; Орденом Друштва „Светог Саве“ – „сребрна светосавска медаља“ 1890. године, и Орденом „Румунског крста“.
Преводио је са руског, објављивао чланке и етнографске карте. Од књига најпознатија су му дела „Песме и обичаји укупног народа српског“ 1-2, „Путописи дела Праве Старе Србије“ 1-3, „Одломци историје Срба и српских – југословенских земаља у Турској и Аустрији“ 1-2, „Српско-турски рат 1877-1878. године“ и „Наши манастири и калуђерство“. Доста тога је остало у рукопису, а нека дела су волшебно нестала 1918. године. Преминуо је у Београду 24. јуна/7. јула 1897. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду близу храма Св. Николе.
О књизи су говорили: ђакон др Драган Ашковић, професор Православног Богословског факултета Универзитета у Београду, МА Стевица П. Матко, уредник нашег сајта и помоћник старешине храма Св. Георгија у Београду, и др Милан Младеновић испред издавача. У музичком програму учествовао је хор Мачвански из Богатића.
Књига Милоша С. Милојевића „Наши манастири и калуђерство“ поред „Путописа“ и „Одломака“ представља једно од главних историјских дела поменутог писца. Из штампе је изашла 12/25. августа 1881. године у Београду. Књига „Наши манастири и калуђерство“ написана је, по речима аутора, „за два дана и једну ноћ“ на празник Силаска Св. Духа на апостоле или Тројице. Ова обимом мала књига велика је својим садржајем, јер садржи много историјских података. Овом књигом аутор првенствено протествује против тадашње германофилске политике која се водила у Кнежевини Србији. Исте године у јуну потписана тзв. Тајна конвенција између Кнежевине Србије и Аустро-Угарске. Одредбама овог уговора одређено је да Србија неће моћи да закључи ниједан уговор са трећом страном без знања и одобрења Аустро-Угарске. Последице су биле видљиве: небрига о манастирима и монаштву, како у Кнежевини Србији, тако и ван њених граница. Удаљавање од православне Русије директно је угрожавало духовни и физички опстанак Срба на окупираним територијама. Такође, као последица такве политике је и кривотворена етничка карта коју је штампало Српско учено друштво које је Србе „видело“ само у границама Кнежевине Србије. Књига „Наши манастири и калуђерство“ такође је и одговор тзв. критичкој историјској школи коју је водио самоуки историчар архимандрит Иларион Руварац из Гргетега, кога Милојевић назива „бугараш“ и „мађарон“, јер је Св. Петку и друге српске светитеље сврстао у Бугаре.
Разлог зашто се књига представља после 138 година је тај што „Срби нису учили и још увек не уче своју историју како треба, па им она – изгледа – није ни била „учитељица живота“. А казна због непознавања оног што је најсветије за један народ – његове прошлости и његових предака – није изостала. Јевреји су несумњиво патили, али се данас нагло уздижу, јер расту и формирају се, поштујући своју историју, своје претке и своје традиције. Па као Јевреји из њихових светих књига, тако и ми – бар из Милојевићеве историје Срба, треба да научимо, ко смо, одакле смо и докле нам сеже порекло“ (Олга Луковић-Пјановић, „Срби…народ најстарији“, I том, 59). Да нам се не би десило старо правило које гласи: „Народ који заборави своју прошлост не може се надати да ће имати будућност“.
Према Милојевићу Срби су примили Христову науку „из уста самих и првих Апостола … као од Св. Апостола Павла … и од првих ученика апостолских“ (Милојевић, „Наши манастири и калуђерство“,18-19), а Милојевић преноси податак да је папа Јован II упутио писмо краљу српском Михаилу где је потврдио „да је српска црква старија и од грчке и од римске“ (Милојевић, „Наши манастири и калуђерство“, 26) и да су Срби „имали своје храмове и своје свештенство, и уређену црквену управу, у лицу својих Архиепископа, који су најпре, и то од првог века по Христу, па све до четвртог, седели у предграђу Сирмиумовом“ (Милојевић, „Наши манастири и калуђерство“,19).
Целовековном прикривању српских трагова које је открио, истражио и у својим делима обелоданио Милош С. Милојевић изгледа да је дошао крај. Милојевић, занесењак српске националне величине, упоредо са прикупљањем многопамтивог обредног певања и са откривањем дубоког српског присуства у прошлом времену и широког у простору, заокружује свој величанствени национални подухват побројавањем православних светиња и жртава у свим српским крајевима без обзира на тренутне државне границе. Тиме је пионирски прокрчио пут, далеко добацујући моћан глас будућим српским нараштајима, ставивши им на располагање наук да се све изгубљено једнога дана може и мора вратити.
Општи закључак би био да су Срби аутохтон народ на овом подручју и да тзв. досељавања у VII веку није ни било, и да су прости и неуки монаси, потекли из српског народа, успели да у најтежим условима очувају веру православну у народу.
Књига „Наши манастири и калуђерство“ је вишеструко поучна и корисна, јер може да нам послужи и као приручник за даље трагање за српским коренима.
УРЕДНИШТВО
Фото: Предраг Ђурић
