Човек од природе жели да буде савршен, а то му је и стављено у задатак. Будите савршени, рекао је Спаситељ, као што је савршен отац ваш небесни      (Мт 5, 48). У чему се састоји то савршенство? Има људи који мисле да се оно састоји у посту, бдењу, поклонима, спавању на голој земљи, у свршавању многих молитава у дому и у дугом стајању на богослужењима у цркви. Други опет држе да се оно састоји у такозваној умној молитви, усамљеништву, пустињаштву и монаштву.

У ствари, све те врлине и сви ти подвизи сами по себи не представљају савршенство него су само средства за његово достизање. Савршенство се састоји у приближавању Богу и животу у јединству с њим. А да су подвизи и врлине само средства, и то стварна средства, то је несумњиво. Свети људи се њима користе да би помоћу њих савладали своју грешну природу и одолели својим главним непријатељима: телу, свету и злом духу. Посте да би укротили тело, бде да би изоштрили духовни вид, спавају на голој земљи да се не би разнежили сном, проводе време у ћутању и одају се усамљеничком животу да би избегли и најмањи повод да учине нешто чиме би увредили Бога, моле се, стоје дуго на богослужењу и чине друга побожна дела да им се пажња никако не би одвајала од мисли на небо.

Не сме се никако заборавити да те врлине могу онима који у њих полажу сву наду нанети велику штету. Не саме по себи, јер су оне свете, него кривицом баш оних људи који се њима неправилно користе. Обраћајући пажњу само на спољна дела они остављају срце да ходи по својим жељама и по жељама злог духа, који им, видећи да су скренули с правог пута, не брани да се не само радо подвизавају, него да телесне подвиге, по својој сујети, још већма умножавају. Осећајући при томе извесне духовне утехе, ти људи почињу мислити да су се уздигли до анђела, понекад пак, удубивши се у размишљање о извесним високим, неземаљским истинама, замишљају да су сасвим изашли из области овога света и уздигли се до трећег неба.

Али колико они греше и како далеко стоји од њих право савршенство, може свако видети ако посматра њихов живот и њихово владање. Они обично желе да их људи у свим приликама сматрају вишим од осталог света, воле да живе по својој вољи и увек су упорни у својим одлукама, слепи су да виде своје погрешке, али су врло оштровиди и ревносни у претресању речи и дела других. Не могу да подносе да људи указују неком поштовање, јер мисле да оно припада једино њима. Ако им ко смета у побожним занимањима и подвизима, одмах се узрујавају, ускипе гневом и измене се тако да више и не личе на себе. Ако им Бог, желећи да им помогне да упознају себе и да их упути на прави пут, пошаље страдања и болести, или допусти да буду изложени гоњењима преко којих Он обично испитује ко су Његове праве слуге, тада се покаже шта се скривало у њиховом срцу и како су ти људи дубоко разривени гордошћу. Јер ма каква невоља да им се догоди, они неће да приклоне главу пред вољом Божјом и да се уздају у праведне судове Његове, нити желе да по примеру Онога Који се понизио и Који је пострадао ради нас, понизе себе и сматрају своје гонитеље за добротворе, за оруђе божанске наклоности и помагаче на путу спасења.

Ти се људи налазе у великој опасности. Пошто им је помрачен ум, погрешно суде о себи. Посматрајући своје спољашња побожна дела, налазе да су добра те мисле да су већ достигли савршенство, горде се и почињу да осуђују друге. Ту већ нема могућности да би их неко могао упутити на прави пут, осим нарочите помоћи Божје. Лакше ће се обратити добру јавни грешници, него онај који се заклања спољашњим добрим делима.

Духовни се живот и савршенство, дакле, не састоји само у спољашњим добрим делима, него, као што је већ речено, у приближавању Богу и јединству с Њим. С тим је нераздвојно везано сазнање свог ништавила и своје склоности свакоме злу, љубав према Богу и одсуство љубави према себи смиравање не само пред Богом него и пред свим тварима, потпуно одречење од своје воље и савршена покорност вољи Божјој.

Можда се желиш трудити да постигнеш савршенство? Нека је благословена твоја намера. Али се већ на првим корацима припреми на труд, зној и борбу. Мораш све принети на жртву Богу и чинити једино Његову вољу. У самом себи наићи ћеш на многе жеље које траже да буду задовољене, без обзира да ли је то сагласно с Божјом вољом или није. Да би постигао циљ који си себи поставио, потребно је да већ у почетку подвига угушујеш своје жеље, а на крају да их сасвим погасиш. Да би у томе успео, мораш себи забрањивати зло и принуђавати себе на добро. Мораш се непрестано борити са собом и са свим што иде на руку твојим жељама, што их распирује и подржава. Припреми се за такву борбу и знај да се венац даје једино храбрим борцима.

Уколико је та борба тежа од сваке друге – јер кад устајемо против себе налазимо противника у самоме себи – утолико је победа славнија од свих осталих победа, и што је најважније, она је најугоднија Богу.

Ако желиш да из те борбе изађеш као победилац, неопходно је да се строго придржаваш ових правила:

1) Никада се и ни у чему не уздај у себе.

2) Имај у срцу увек чврсту наду на Бога.

3) Непрестано се подвизавај.

4) Непрекидно се моли.

Св. Никодим Светогорац
(Из књиге „Невидљива борба“)