Недавно, током демонстрација одржаних поводом Вучићеве најаве о увођењу полицијског часа, једна наша новинарка је на телевизији N 1, с приличном дозом разочарења, оценила да су десничари преузели демонстрације од оних који су на њих „изашли чиста срца“. Уместо да демонстрације задрже грађански карактер протеста против најављених ванредних мера и Вучићеве ауторитарне владавине, десничари су их наводно злоупотребили истицањем захтева за очувањем Косова и Метохије у саставу Србије.
Нећемо се упуштати у анализу њеног делом експлицитног делом имплицитног става да су они који се залажу за одбрану Косова и Метохије (одвратни, заостали, непросвећени) десничари, мада бисмо могли да је подсетимо да управо они бране уставни поредак Србије, да има и левичара патриотске оријентације, као и да национално, демократско и грађанско не морају бити у колизији, већ ћемо се усредсредити на њену карактеристичну фразу о онима који су „чиста срца“ изашли на демонстрације.
Запитајмо се да ли су они којима ни на памет не би пало да кваре грађански карактер демонстрација помињањем парола попут оне „Косово је срце Србије!“ заиста особе чиста срца. Иако ће то можда разочарати нашу гражданску новинарку, одговор је негативан, поготово ако се ствар посматра из духовне перспективе.
Пре него што образложимо наш став, покушајмо да скицирамо како би из визуре поменуте новинарке изгледао пожељни демонстрант. Нема сумње да особа која би задовољавала њене критеријуме идеалног демонстранта мора бити лишена не само сваког националног сентимента него и духовне димензије. Као просвећена, секуларно оријентисна, она би морала да се грози свега што подсећа на мирис тамјана. Пожељно је да буде атеиста или агностик, да је лишена сваког доживљаја светог, сваке помисли на трансцендентно.[1] За такву особу је свако позивање на Косовски завет или помињање Небеске Србије израз нечег митског, па и примитивног. Њено самодопадљиво уверење да је анационални космополита, а не накакав примитивни националиста, готово по правилу подразумева евроатлантску оријентацију, као и залагање за тзв. европске (постхришћанске) вредности (права LBGT популације, абортус и сл).
Ако смо добро оцртали идеалног грађанистичког демонстранта, није тешко закључити да у његовој свести нема напетости између земаљског и Небеског царства, односно између ега и духовног ја. Самим тим што не верује у онострану сферу, усредсређен је на задовољавање прохтева свог чулног ја. Његова девиза „Живети као сав нормалан свет“ показује да се у његовим очима стање нормалности углавном своди на потрошачки начин живота у уређеним западноевропским демократијама. Он додуше може бити пристојна, културна, па и морална особа, али ипак не и духовна. Будући да процес очишћења срца подразумева синергију дуготрајног личног молитвеног подвига и Божије милости, да се наша срца чисте деловањем благодати Светог Духа, јасно је да идеални грађанистички демонстранти немају чиста срца. А и како би их имали када им је страна благодат Светог Духа, када не виде ништа проблематично у властитој животној позицији, а чак и ако виде сматрају да је за њено кориговање довољна помоћ психолога. Осећање грешности им је страно, баш као и помисао на покајања и преумљење. За страсти које се гнезде у њиховим срцама мисле да су природне, а самим тим и прихватљиве.
Наравно, то не значи да су они које је поменута новинарка оквалификовала као десничаре особе чистог срца. Није довољно узвикивати пароле о Косову и Метохији, кнезу Лазару, Небеској Србији и бусати се у српска прса да би се имало чисто срце. Потребан је, уз Божију благодат, лични подвиг, који подразумева светотајински начин живота, пре свега покајање, будност и молитвеност, да би започео дуготрајни процес очишћења срца од разноразних греховних прљавштина. Но иако се само код малобројних, код светитеља, тај процес успешно окончава, већ и само духовно кретање ка очишћењу и преображају властитог бића није за потцењивање. Оно што је потенцијална предност тих прокажених десничара у односу на углађене грађанисте је што су они углавном спремни да се жртвују за идеале.[2] За разлику од најчешће саможивих грађаниста, они су макар магловито свесни да их нешто надилази, да удовољавање прохтевима властитог ега ипак није највиша вредност.[3]
Након што смо противставили демонстранте који су грађански и национално оријентисани, оне за које је косовскометохијска територија нешто страно и небитно, а не свето, терет који би, у жудњи за лагодним животом, најрадије одбацили, и оних који испољавају верност Косовском завету, који су спремни да понесу крст који нам је као народу додељен, укажимо да ће о будућој судбини српског народа одлучити управо степен чистоте наших срца. Будући да се сва историјска збивања одвијају сходно непогрешивој Божјој правди, уколико будемо у довољној мери очистили наша срца, можемо се надати да ће нас, иако пролазимо кроз тешка искушења, на крају ипак помиловати Божија милост. Јер сва наша страдања су заслужена, због наших грехова и по Божијем допуштењу, као потенцијални подстицај да се покајемо и након тога прочистимо и преобразимо.
Већ деценијама српски народ је изложен агресији светских моћника. У настојању да нас сломе, да нас наведу да се сами одрекнемо Косова и Метохије, а у будућности још и много тога другог, они покушавају да, како сами кажу, „промене нашу свест“. Инсталирали су власт која спроводи њихове интересе, посредством медија шире дух дефетизма, заглупљују нас и трују неморалним садржајима, намећу нам осећање кривице – да признамо да смо наводно геноцидни, на погрешној страни историје и сл. Они који се сами нису денацификовали од нас који никад нисмо били нацисти траже да то учинимо, штавише да признамо да смо, самим тим што смо „бизантинци“, изворно лоши. Тек деконтаминирани, ако одустанемо од властитог идентитета, од Косава и Метохије, можемо се надати да ће нас прихватити под своје окриље, наравно не као равноправне.
Иако не смемо подлећи њиховој намери да нам измене свест, поготово не онако како би одговарало њиховим интересима, не смемо се уљуљкивати у погрешном уверењу да је, зато што још увек одолевамо притисцима моћника, све у реду са нашом свешћу. Нажалост, она је у великој мери испрљана и деформисана. Неопходно је стога да свако од нас заузме самокритички став, да сагледа властиту грешност, не да бисмо се као појединци и народ предали и препустили малодушности, већ покајали и исправили.[4]
Мада наш непосредан политички циљ мора бити осујећивање Вучићеве намере да призна независност тзв. Републике Косова, не смемо се ограничити само на разобличавање његове политике. Није довољно само грађанима Србије указивати на нелигитимност тајних преговора које он неовлашћено води, на његово срамно обећање западним моћницима да ће признати независност тзв. Косова, захваљујући којима је дошао на власт и на њој се и даље одржава, на његово лажно русофилство, нити на ауторитарну структуру његове личности и уплетеност у криминал. Будући да се Вучић нити Бога боји нити људи стиди, илузорно је очекивати да ће се он поколебати у својој велеиздајничкој намери подсећањем да се на Јеванђељу заклео да ће штитити уставни поредак Србије. Од особе којој ништа није свето, која се шегачи са Косовским заветом, која се руководи искључиво својим приземним, земаљским интересима, тако нешто се тешко може очекивати. Једино чега се он плаши је могућност да изгуби власт. На нама је да његов страх од народног незадовољства због велеиздаје не буде мањи од страха од западних моћника.
Ако се присетимо духовне истине да сваки народ има световну и духовну власт какву заслужује,[5] ако смо увидели да има много малих Вучића на локалном нивоу, у многим сферама, институцијама и организацијама, схватићемо да је проблем са којим се суочавамо много дубљи него што нам се на први поглед чини. Ако је склоност ка вучићевском начину понашања, понижавању оних испод себе и сервилности према надређенима, прилично распрострањена у нашем народу, ако је много оних који су саможиви, спремних на лаж и превару, онда није довољно уклонити Вучића са власти. Морамо се прибојавати реалне могућности да ће се западни моћници, када их изда стрпљење, побринути да нађу неког другог ко би уместо Вучића остварио њихов циљ да закључивањем правнообавезујућег споразума Србија призна независност тз. Косова. Није тешко увидети да је, да би нам кренуло на боље, да бисмо сачували Косово и Метохију, неопходно велико свенародно покајање, да нас само морални и духовни препород може спасити од опасности која се над нама надвила.
Свако од нас лако може упрети прстом на друге, и са мањим или већим правом подврћи их критици, поготово уколико су изневерена наша очекивања од оних за које сматрамо да би морали бити морални и духовни ауторитет српском народу.[6] Иако таква критика може бити добронамерна, а не пуко осуђивање, кључно је ипак пажњу са другог преусмерити на себе, загледати се најпре у властито срце. Ако смо још увек у стању да се застидимо због оног што смо рекли и помислили, а поготово учинили, онда за сваког од нас појединачно и за српски народ има наде. Ако се пак осећамо кривим и одговорним и за оно што нисмо лично ми починили, него наши ближњи, онда чак има и разлога за оптимизам. Јер то значи да себе не осећамо издвојеним, склоним самооправдању, заинтересованим првенствено за сопствено добро, већ припадницима саборне заједнице, за коју смо спремни да се жртвујемо.[7]
Уместо претензије да мењамо друге, у гордом уверењу да знамо како би та промена требало да изгледа, пођимо ипак од себе. Док се други по правилу опиру нашем науму да их променимо, чини се да нам нико не брани да се сами променимо на боље. Но ако се заиста искрено и одлучно подухватимо властите трансформације, убрзо ћемо схватити да је оно што се чинило најлакшим – мењање себе, заправо најтеже, јер се промени опире наше старо ја. Ипак, ма како биле тврдокорне наше лоше навике, ма како биле дубоко укорењене и жилаве наше страсти, не смемо одустати од духовне борбе за преображај властитог бића. Уколико се децентрирамо и смиримо, уколико скрушено признамо да нисмо у стању да се сами изборимо са властитим егом, у помоћ ће нам притећи Божија милост. У мери у којој се будемо празнили од сујете, од погрешног уверења да смо нешто изузетно, да смо увек у праву, да други треба да показују нарочит респект према нама, наша срца ће испуњавати благодат Светог Духа и чистити наша срца, преображавати наше биће.
Ма колико се некоме чинило да је наша појединачна духовна борба за очишћење властитог срца ако не ирелевантна а оно од минималног значаја за очување Косова и Метохије у саставу Републике Србије, то ипак са духовног становишта није тачно. Мноштво наших удружених малих духовних преображаја представљаће снагу која неће дозволити да изгубимо Косово и Метохију. Ако огромна већина нас буде једне мисли – да се света српска земља не сме предати, ако се заједничка интензивна молитва буде уздизала Богу из наших очишћених срца, то се неће догодити.[8]
Борба са властитим егом је не само од духовног него и од политичког значаја. Ако бисмо се запитали зашто већ годинама странке и покрети са националним програмом нису у стању да се уједине у значајнију политичку снагу, већ се стало изнутра цепају и деле, одговор бисмо нашли пре свега у сујети њених актуелних и потенцијалних лидера. Та бескрајна сукобљавања и дељења, чак и због ситница, додуше потпомогнута и активностима тајних служби, сведоче о реалној неспремности да се у пракси подредимо општем добру. Осим тих по Србију самодеструктивних лидерских борби на делу је и спремност многих од оних који се представљају као велики Срби да зарад личних интереса изневере националну идеју. Да су заиста били посвећени духовној борби са својим старим ја, да су заиста имали изражено осећање страхопоштовања према оном што је свето, тако нешто не би било могуће.
Све што је живо емитује своју енергију. Тако се и енергија нашег бића, било позитивна било негативна, спонтано распростире свуда око нас. Не само наша дела него и наше речи и мисли делују на наше окружење, прљају га или оплемењују. Ако то знамо, онда морамо бити свесни властите одговорности како за локални и национални тако и за глобални простор. Бити будан и молитвен, бити пажљив и љубазан према ближњима, од великог је не само духовног него и политичког значаја. На нама је да великодушно опростимо ако нас је неко увредио, да на зло не одговарамо гневом него смирењем, да се потрудимо да не будемо сујетни, завидљиви, свадљиви и осветољубиви. Добронамерним понашањем према ближњима, деловаћемо на њих неупоредиво више него речима. Управо мењајући себе на боље неприметно ћемо мењати и њих. Наравно, да бисмо позитивно деловали на ближње, да бисмо око себе ширили мир и љубав, наша срца морају бити што је могуће чистија. Зато завапимо попут покајаног цара Давида: „Срце чисто саздај у мени, Боже!“ (Пс. 50, 10) и уложимо оно што је до нас – добру вољу, молитву и труд. Што наша срца буду чистија, то ће и наша молитва бити интензивнија, духовна атмосфера Србије позитивнија, а као награда за морални и духовни преображај српског народа, у складу са Божијом правдом, доћи ће не само до реинтеграције Косова и Метохије у састав Србије него и до постепеног обједињавања читавог српског етничког простора.
Све донедавно многима се чинило да се наша битка води искључиво са непријатељима који се руководе световим циљевима. Међутим, показало се да су експоненти глобалистичке политике у служби демонских сила, да неки од светских лидера, а не само звезде популарне културе, учествују у сатанистичким ритуалима. Ма колико то звучало чудно онима који сматрају да нечисте силе на постоје, све је више доказа о настојању владара из сенке (сатаниста) да успоставе глобални тоталитарни поредак и припреме услове за долазак Антихриста. У склопу тих настојања треба сагледавати и њихову намеру да нам отму свету косовскометохијску земљу. Отуда наша борба да одолимо демонски инспирисаним насртајима и сачувамо Косово и Метохију није само од националног него и од светскоисторијског значаја. Да бисмо у њој успели, да бисмо одолели злодусима из поднебесја,[9] морамо посегнути за духовним оружјем. У име истине и правде, уз подршку светитеља, наоружајмо се покајничким расположењем, смирењем и пожртвованошћу, те молитвеним мачем разгонимо силе таме.[10]
[1] Чак и ако, у складу са идејом људских права, показује извесну дозу толеранције према религији, она би у најмању руку морала да заступа став да су све религије исте, да је религија допуштена само као приватна сфера, без утицаја на друштвена догађања.
[2] Особе грађанске оријентације које су сачували поштовање према истини и правди, које не покреће жеља да се издвоје из наше наводно паланачке средине и у властитим очима припадају тзв. просвећеној (европској) елити, имају шансу да се преуме. О томе најбоље сведочи пример Зорана Ћиријаковића.
[3] Грађанисти се готово по правилу згражавају када виде да се млади прекрсте пролазећи поред цркве. За разлику од таквог богоборачког гледишта, нама је њихово понашање у најмању руку симпатично. Возећи се аутобусом имали смо у више наврата прилику да слушамо грају, па и непристојне разговоре „десничара“, која би се прекидала када би се црква појавила у њиховом видокругу. Они би се тада прекрстили, сачекали минут-два, па би тек постепено настављали по старом. Међутим, ма колико наизглед био неважан и кратак, тај прекид сведочи о њиховој свести да постоји нешто свето, да прозаична, профана сфера иманације није свеобухватна.
[4] Ако бисмо се осврнули не само на деценије безбожништва уочи распада Југославије, током којих смо доживели морални и духовни пад, него и на период транзиције, у коме је бестидност расла упоредо са корупцијом, са жаљењем морамо констатовати да је огреховљеност наше земље огромна. Народ у коме је чедоморство толико распрострањено, који чак ни данас није у стању да се избори са срамним феноменом крађе беба, можда заиста не заслужује бољу судбину од ове.
[5] То наравно не значи да онај ко је на власти своје неморално понашање може правдати мишљу да је његов народ заслужио да он буде управо такав. Он би морао бити свестан духовног закона да што је неко на вишој функцији, утолико је његова одговорност већа. На нама је, у складу са безграничношћу хришћанске љубави, да се молимо за њега, ма како нам евентуално био одбојан, да се покаје и промени на боље, да не би искусио вечну пропаст.
[6] Поменимо само чин за многе вернике просто несхватљивог додељивања ордена Св. Саве личностима који то никако не заслужују. Уколико особа која добија тај орден својим понашањем и карактером не заслужује такво признање, уколико она није пример на који би требало сви да се угледамо, онда се таквим чином заправо вређа Св. Сава и крњи углед СПЦ.
[7] Подсетимо се какву су љубав према властитом народу испољили Мојсије и апостол Павле. Они су били спремни да се лише властитог спасења, само да Бог помилује њихов народ. На Божију намеру да истреби тврдоврати јеврејски народ и из семена Мојсијевог створи себи нов народ, Мојсије је завапио Богу за милост: „Али опрости им гријех: Ако ли нећеш, избриши ме из књиге своје, коју си написао“ (2. Мојс. 32, 32). Св. апостол Павле, тугујући што је већина Јевреја одбацила Христа, каже: „Јер бих желео да сâм будем одлучен од Христа за браћу своју, за сроднике моје по тијелу“ (Јевр. 9, 2).
[8] Старац Тадеј је указивао да када бисмо били једномислени, када не би свако од нас претендовао на властито ексклузивно мишљење, када свако не би вукао на своју страну, већ се подредио општем добру, не би нам као народу нико ништа могао. Мисаоно и делатно уједињење у добру и истини оно је што нас једино може спасити.
[9] „Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у подебесју“ (Еф. 6, 12).
[10] Уп. Еф. 6, 13-18.
Аутор: Зоран Кинђић