- новембар 2022.
Писац и хроничар Драган М. Милошевић одржао је ново предавање у нашем парохијском дому са темом „Заборављени Руси – вечни српски пријатељи“.
Модератор је био настојатељ храма, протојереј-ставрофор Часлав Маринковић, који се захвалио уваженом предавачу и присутнима, а потом је дао реч г. Милошевићу.
У уводном делу предавања, г. Милошевић је нагласио да ово предавање за тему има заборав, који представља највећи национални грех, зато што смо се током историје огрешили о многе велике људе из наше историје, врло често због разних предрасуда.
Српски народ је један од најстаријих европских народа, са ретко богатом културном и стваралачком баштином, као и да је дао немерљив допринос утемељењу, одбрани и прогресу европских цивилизационих вредности, због чега се он извесно може карактерисати и великим народом. На другој страни, на нашој образовно-васпитној, информативној и јавној сцени, деценијама уназад скривани су или кривотворени трагови о најсветлијим страницама националне и државне историје, тако да кад се упореди наше свеукупно национално-историјско богатство са оним шта је презентирано генерацијама Срба кроз школске уџбенике и расположиве јавне публикације, тако учињени злочин према истини засигурно нас сврстава међу оне народе код којих је нажалост, „култура“ заборава и незахвалности још доминирајућа.
Водећи се римском изреком „Пријатељ је најбоља имовина“, г. Драган М. Милошевић написао књигу „Споменар вечним српским пријатељима“ којом жели да избави од заборава пријатеље нашег народа и сматра да је неопростив народни грех заборавити их.
Данашње предавање посветио је Русима које сматра нашим највећим пријатељима почев од царева Јована IV Васиљевића „Грозног“, Петра Великог, затим професора Максима Суворова и Козачинског, генерала Черњајева и пуковника Рајевског, краљице Наталије Обреновић, дипломата Григорија Шчербине (који је 1903. године погинуо у Косовској Митровици бранећи српски народ од шиптарских терориста) и Николаја Хартвига, добровољне болничарке у Великом рату Дарје Александровне Коробкине и Василија Аполоновича Григоренка, команданта првог минско-торпедног одреда пристиглог из Русије за одбрану Београда 1915. г., потом генерала Жданова, ослободиоца Београда у Другом светском рату, па до Никите Михалкова и Владимира Путина.
Своје излагање уважени предавач завршио је са речима да, неговање културе сећања и захвалности није само одговорност државе. Свака породица и сваки појединац, уколико има свест о припадности свом народу и држави, може играти важну улогу у унапређењу те, врло важне идентитетске народне врлине.
По свршетку предавања прота Часлав се захвалио предавачу и присутнима.
УРЕДНИШТВО
