31. мај 2022.
Седмо по реду предавање у нашем парохијском дому одржао је редовни професор Факултета политичких наука Универзитета у Београду, др Зоран Кинђић са темом „О страху Божијем“. До сада је објавио неколико књига међу којима су: Проблем неидентичног у филозофији Теодора Адорна, Мали Немо, Панчево 2006; Хајдегерова критика антропоцентризма, Либер, Београд 2011; Траг – филозофски огледи, Досије, Београд 2016; Увод у филозофију религије, Досије, Београд 2016, и др.
Модератор је био настојатељ храма, протојереј-ставрофор Часлав Маринковић, који се захвалио уваженом предавачу и присутнима, а потом је дао реч проф. Кинђићу.
У уводном делу предавања, проф. Кинђић је истакао да је осећање страха одувек у већој или мањој мери обузимало човека. Баш као и у древна времена, када је као слабо и непросвећено створење био изложен надмоћној и непредвидивој природи, и данас се човек плаши свега онога што би могло да угрози његов живот и здравље, његову имовину, његов друштвени статус, као и њему блиске особе. Страхови данашњег човека су израженији више него икада. Данашњи човек се прибојава како природних катаклизми, непредвидивих последица климатских промена, економских криза, тако и непознатих болести, терориста, криминалаца, неурачунљивих особа итд. Психолози данас имају пуне руке посла у настојању да излече своје пацијенте од бројних фобија. Упркос све израженијој научно-технолошкој контроли над природом, као и обавештајно-полицијском надзору над асоцијалним и потенцијално субверзивним особама, човек повремено осећа да је његов живот изложен не само све већој опасности него и неподношљивој неизвесности.
Страх Божији суштински разликује од уобичајених страхова, будући да је „предмет“ страха Божијег сâм Творац, док оно што изазива уобичајене страхове спада у сферу творевине. Док је осећање страха од оног што припада овостраној сфери познато свима, за палог човека, за разлику од првобитног Адама, страх Божији није нешто природно и саморазумљиво. У мери у којој је Бог стран и далек човеку, у тој мери му је и страх Божији непознат. Отуда се може тврдити да страх Божији представља својеврстан дар Божији човеку. Бог је услед своје преобилне љубави спреман да сваког дарује овим светим страхом. Он води рачуна о томе да ли су људи достојни да га приме, тј. да ли ће желети да овај дар искористе како би преобразили своју палу природу, или ће га, усредсређени на свет и властити его, занемарити. Спремност да се стрпљиво и мукотрпно сарађује са Богом на очишћењу свог срца предуслов је да се у неког усели страх Божији. Иако је страх Божији у неку руку незалужени дар Божији, човек се мора морално-подвижничким начином живота припремити да би га примио, тј. у извесном смислу мора га ипак „заслужити“. Јер, што је неко на духовно вишем нивоу, што је више испуњен благодаћу Светог Духа, то је у њему израженије осећање страха Божијег, чак и уколико је љубав према Богу његово доминантно осећање.
Док профани страх изазива код човека жељу за бежањем и удаљавањем од предмета који страх изазива, свети страх подразумева поштовање тзв. нуминозног објекта и макар потајну жељу да му се приближимо. За разлику од профаног страха, који је лишен поштовања према ономе што га изазива, страхопоштовање је суштинско обележје страха Божијег.
„Почетак мудрости је страх Господњи“ (Пс. 110, 20). Ова изрека у Светом Писму јавља на више места. Не само што пророк Давид истиче: него се са њим слаже и премудри Соломон и додаје: „Почетак је мудрости страх Господњи, и знање светих ствари разум“ (Прич. 9, 10). За разлику од пуког телесног мудровања, које је лишено страхопоштовања према оном светом, мудрост је духовне природе, те претпоставља страх Божији као своје полазиште. Иако је страх Божији тек почетак а не пуноћа мудрости, он је незаобилазан као почетак. Ко није искусио страх Божији, ко није сагледао понор који га дели од Божијег савршенства, ко се није суочио са својом палом природом, прелест у којој се налази лако ће побркати са мудрошћу. Страх Божији је тек почетак мудрости, али не и пуноћа мудрости. Њу човек може да наслути тек када је преиспуњен благодаћу Светог Духа. Будући да је бесконачна мудрост својствена само Богу, човек је у стању да партиципира у њој у мери у којој је способан да у себи прими нетварну божанску енергију. Када је неко испуњен благодаћу Светог Духа, он тада не мисли више својом главом, не ослања се на своје скромне интелектуалне могућности, већ из њега говори сâм Бог.
Као мотиви за религијску праксу, за поштовање Бога и његових заповести најчешће се наводе страх од Божије казне, а „Бити добар због страха од Бога, а не из љубави према Њему – у томе баш и нема неке вредности“, с правом примећује Св. Порфирије. Уколико смо у свом односу према Богу усредсређени искључиво на то да избегнемо пакао и заслужимо рај, приступамо Му са рачуницом. Свети оци су као идеал истицали чисту љубав верника према свом небеском Оцу. Тако Св. Василије Велики подсећа да на три начина „угађамо Богу: због страха од мука као робови, тражећи награду само ради сопствене користи – као најамници, или ради љубави према Богу чинимо добро ради самог добра – као синови“.
Можда због тога што је страх од паклених мука, поготово у западној Европи, исувише оптерећивао психу не само средњовековног него и модерног човека, данас се на страх од Бога, готово по правилу, поготово код либералних теолога, гледа као на непримерен религијски мотив. Да бисмо се ослободили сваке примесе тог страха, олако се позивамо на новозаветни увид да је Бог љубав, занемарујући при том да је Он уједно и праведни Судија. Ако је Бог љубав, резонујемо, онда заправо и нема разлога за страх, онда је љубав једини исправан однос према Њему.
Примесу страха у осећању љубави према Богу, односно савршени страх Божији, с правом свети оци пореде са односом детета према оцу, кога оно неизмерно воли. За разлику од роба који се плаши строгог господара, који каткад, уплашен за свој живот, задрхти пред њим, па и најамника који гаји прорачунат однос према послодавцу, однос детета према родитељу је крајње присан и нежан. Но иако је љубав у том односу доминантно осећање, дете се ипак помало прибојава могућности да својим недоличним понашањем нехотично повреди или разочара оца. Сличан однос има и верник који безгранично воли Бога. Мада је љубав према Богу духовно стање његовог бића, он зна да такво стање треба одржавати, да би оно могло бити поремећено уколико се олењи и препусти безбрижности.
Своје излагање уважени предавач завршио је са речима да, када осећамо страх Божији, уједно почињемо да осећамо како се у нама обнавља и нада, па тада ништа више у животу није ни одвише страшно ни бесмислено. Не само што нас страх Божији чува од напредујућег нихилизма него нас такође усмерава ка Богу, а самим тим и ка нама самима. Захваљујући страху Божијем отвара се могућност да се присетимо свог изворног назначења. Наиме, не само што смо створени по образу Божијем него такође имамо потенцијал, па и задатак, да се уподобимо Богу.
По свршетку предавања прота Часлав се захвалио предавачу и присутнима.
УРЕДНИШТВО