27. децембар 2022.

 

Веселин П. Џелетовић, председник удружења писаца „Поета“, представио је у нашем парохијском дому свој роман „Српско срце Јоханово“. Роман је написао 2010. Године, а до данас књига је доживела 23 издања, преводе на руски, француски, немачки, енглески, грчки, италијански, јерменски и македонски, као и бројне награде попут специјалног признања Академије „Иво Андрић“.

Модератор је био настојатељ храма, протојереј-ставрофор Часлав Маринковић, који се захвалио уваженом предавачу и присутнима, а потом је дао реч г. Џелетовићу.

Овим романом Веселин П. Џелетовић је загребао по болној теми трговине органима, која је део трагичне судбине Срба током борбе за опстанак на Косову и Метохији. Дотакао се „чувене“ по злу „Жуте куће“ и исказао истину која заслужује пажњу. Највећа вредност овог романа јесте истина коју нам доноси, али поетски преобликована, без страшних и мучних призора страдања.

Аутор је упознао Јохана 2004. године на српском гробљу једног косовског села и тако сазнао невероватну причу. Наиме, Јохан Вагнер, Немац племићког порекла, након успешне трансплатације срца 2003. године, почиње да сања непознате пределе, сеоску кућу, плавооког дечака и православну цркву. Са тим мислима одлучује да оде на Косово и Метохију и сазна идентитет донора. Јохан сазнаје да је човек захваљујући чијем срцу живи био киднапован и да су му живом узети органи, а након смрти дечакове мајке одлучује да пређе у православље, а дечака усвоји.

Истина као вода, сматра аутор романа и она полако, али сигурно налази свој пут. Такође, морала је постојати и божанска промисао да управо он сазна Јоханову причу и уобличи је како би дошла до што већег броја људи. Писац истиче и своју веру у Косово и Метохију јер је то наш завичај „а завичај и успомене нико не може да нам узме“.  „Косово и Метохија је утиснута у гене сваком Србину и проговориће пре или касније“ – каже Џелетовић.

Пред крај, стихове из Џелетовићеве поеме Не хте мајка … прочитала је Сања Радојковић:

 

НЕ ХТЕ МАЈКА…

 

Понекада ноћу, када клоне тело

из даљине завичај заболи

па дозове моје родно село

из сећања, ко да још постоји

 

Заборавим тада оне муке

све невоље, тешкоће и боли

па ми у сну саме крену руке

да загрле које срце воли

 

Отишли смо у вихору рата

јер погани тој не веровасмо

као слику, у оквиру врата,

урамљену, мајку остависмо

 

Не хте стара преко кућног прага

планину би лакше прескочила

неће нога лутати бестрага

кад би кућу своју оставила

 

Не хте поћи, није било силе

само рече: „Неће нико мене“

те су речи можда пресудиле,

ако крене знам да ће да свене

Испред куће махала нам дуго

као да је сузе сакривала

хтедох назад, хтедох моја туго,

али напред нејач је чекала

 

Већ сутрадан попалише село

и у њему све часне старине

не дадоше да видимо тело

јер га нема, већ шака прашине

 

Због тог ноћу често из сна скачем

јецам, ридам, будим се у зноју

па изнова неутешно плачем

што сам мајку оставио своју

 

Нема куће, нема ни огњишта

нестала су многа лица драга

избледеле и слике згаришта

само мајка још маше са прага.

 

Присутнима се обратио и филмски продуцент Драган Ивановић обзнанивши да роман очекује и филмску реализацију, чиме би домет ове истините приче био знатно шири.

По свршетку предавања прота Часлав се захвалио предавачу и присутнима.

 

Поема Српско срце Јоханово

Веселин Џелетовић Павлов

 

Ово су моје опроштајне речи

које приносим времену што следи,

можда ће неком рану да залечи

неког ће другог љуто да увреди

 

Зовем се Јохан, Немац по рођењу,

од оца Ханса и мајке Грете

наша је кућа знана по чувењу,

у раскоши живех к’о једино дете.

 

Наследих фабрике, силна имања,

непрегледне шуме и бројна стада

радост ми трајаше све до сазнања

да тешка болест мноме влада.

 

Доктори рекоше да нећу дуго

годину једну ил’ можда две

свет ми се сруши, о моја туго,

у једном дану нестаде све.

 

Рекоше нећу издржат више

најбољи доктори који постоје,

једини лек је, сви се сложише,

да замене другим срце моје.

 

О, судбо моја, о дивни часи,

најлепши мој животни трене,

када из болнице стигоше гласи,

нашли су доктори срце за мене.

 

За цену човек тада не хаје,

и не знам да ли за то постоји,

нисам чак пит’о ни ко га даје,

кад живот нови мени предстоји.

 

Операција прође у најбољем реду

са новим срцем несташе боли,

тек онда схватих, кад скинух беду,

колико се живот цени и воли.

 

* * *

Недуго затим, кроз ноћи тавне

у сну ми прилазе лица нека

и звона цркве православне,

буди ме њихова тужна јека.

 

Јасно видим пределе стране,

прелепе шуме и поља плодна,

ливаде и потоке разигране

брдашца блага и винородна.

 

Видим и двориште између плота,

амбар и шталу, стазу до куће,

старину неку што дуван мота,

док гледа кера и звиждуће.

 

Старица крхка живину ваби

док баца просо из мале зделе,

а онда журно ка штали граби

да пусти на воду шарено теле.

 

Прелепа жена, гипка к’о срна,

двориштем хита да ручак стави

за њом вијори коса јој црна

и мало дете очију плави.

 

О, та ме слика ходила често,

сновима мојим давала срећу,

спавао нисам ал’ то је место,

стварало љубав у мени већу.

 

* * *

А онда дођоше ружни снови,

које не могах да пребродим,

насташе неки предели нови,

којима свезан, у колони ходим.

 

Угураше нас затим у нека кола,

пут је трајао бескрајно дуго,

уз псовке, претње, тренутке бола,

од звери се нисмо надали друго.

 

У Жутој кући, у граду Бурељу,

сазнасмо тако је месту име,

у албанском приватном мардељу,

тамничише нас до почетка зиме.

 

Последња слике које се јежим

беше зелена маска докторска

и лице које видех, док лежим,

како се кези мрцина мрска.

И светло јако, јаче од сунца,

које ми сева мозгом к’о стрела

док ме на живо секу к’о јунца

и крв док шикља, последња врела.

 

Задње што видех бејаху руке,

шиптарске како дигнуте стоје,

на њима дрхтећ’ уз тешке муке

још увек куца – то срце моје.

 

* * *

Тај урлик страшан што небо пара

враћ’о ме стално из ноћних мора

све сам мислио да сан ме вара

и спас да доноси једино зора.

 

Кренух на пут, непознат, далек

да нађем извор несаних ноћи,

да решим једном, али за навек,

куд срце вуче – где морам поћи?

 

Косово беше циљ мога пута

тамо ме поведе душа и тело

кренух к’о путник који не лута

коме је познат и крај и село.

 

Угледах цркву из снова мојих

пред њом је стража, то ме зачуди,

са војском неку реч прозборих

кажу да чувају цркву од људи

 

Какви су људи што би да сруше

лепоту ову из средњег века

имају ли они бар мало душе

знају ли каква их судбина чека?

 

Пред мојим очима пукло село

око њега свуда бодљикава жица

к’о да га нешто за век проклело

и људе у њему згрчених лица.

 

Гледај, Европо, завриштах тада

погледај, свете, ту правду нашу

докле ће овај народ да страда,

а други и даље оружјем машу.

 

Изнад те туге, изнад те жице,

осетих поглед који ме тражи

угледах познато дечије лице

које ме ноћу сновима блажи.

 

И приђе мени кроз жица сплет,

загрли ручицом око врата

то Божје биће, небески цвет,

прозбори нешто: „Тата, тата“.

 

А срце моје к’о лудо скаче,

шавови хоће да попуцају,

шта ли те речи њему значе

да ли се можда препознају?

 

Нисам ни хтео ал’ моје руке

кренуше к њему некако саме

то дете нежно, о моје муке,

беше к’о зрачак из љуте таме.

 

Жена из снова дојури с врата,

из оног истог дворишта преко,

„Милане, сине, то није тата,

он је на небу негде далеко.

 

Наш Јован, сине, Косово чува

заједно горе с Лазаром светим

чујем га увек кад ветар дува,

тебе кад гледам њега се сетим.“

 

Стојимо тако, жица нас дели,

а срце спаја љубављу истом,

и свет је застао, управо цели,

заустављен божанском искром.

 

У повратку мало застах по страни

задивљен, поносан и препун среће,

док Јован и мртав Косово брани,

Србима га нико одузети неће.

 

Од јуче ја сам Петровић Јанко,

рођењем Немац, Србин по вери,

написах ово јер желим жарко,

истину да сазнају светске звери.

 

Од стида мало да погну главу,

злочинце казне – добро их знају,

жртвама српским да одају славу,

имена њихова вечно да трају.

 

УРЕДНИШТВО